„Fundamentalisti raznih pripadnosti međusobno se mrze, ali kada treba uspostaviti strateške saveze protiv žena, posebno protiv abortusa i reproduktivnih prava, skladno i složno deluju", Staša Zajević, izlaganje na konferenciji ' Peking +10' /Fundamentalism and gender /, Berlin 16.-19. septembra 2005.

„Neophodno je stalno širenje mreža ženske solidarnosti protiv svih vidova fundamentalizma, kako na regionalnom tako i na međunarodnom planu"

I

Koje su karakteristike etničkog fundamentalizma u Srbiji?

U stvaranju države etničkog fundamentalizma (u smislu zloupotrebe religije, etniciteta, kulturnog nasleđa tradicije, u cilju održanja na vlasti i uspostavljanja društvene kontrole) u Srbiji učestvovale su i učestvuju skoro sve relevantne institucije države i društva. One su permanentnom i sistematskom propagandom kontaminirale i dalje kontaminiraju politički, kulturni i duhovni prostor, stvarajući kulturne modele i načine mišljenja sa pogubnim posledicama, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti i budućnosti.

O kakvim se kulturnim modelima radi?

Mržnja prema drugom/različitom: pre svega prema ženama, a posebno onima koje iskorače iz patrijarhalno propisanih uloga; kulturni rasizam i šovinizam -  mržnja prema svim manjinama -  etničkim, verskim, seksualnim.

Demonizacija i dehumanizacija drugih i različitih: obiluje primerima, a navešću samo jedan ('ima ljudi s neprijatnim znojem, to su jadni muslimani, pošto jedu loj, dok mi Srbi imamo divan, fini miris..' (vladika Srpske pravoslavne crkve - Atanasije Jeftić).

Mržnja prema istom koji/e misle drugačije: iskustvo pokazuje da nacionalisti često više mrze drugačije misleće u sopstvenoj naciji nego pripadnike druge nacije. To su, po njima, 'unutrašnji neprijatelji' za koje postoji veoma širok spektar imena: 'srpski talog', 'domaći tuđini', 'unutrašnji antisrbi', 'kosmopolite neukorenjenog bića'; nelojalnost/neposlušnost naciji/tradiciji/otadžbini/armiji zaslužuje kaznu; kršenje nacionalnog konsenzusa predstavlja čin izdaje i njihova eliminacija predstavlja legitiman patriotski čin ('sve vas treba oterati', 'sve vas treba poklati, oderati', 'kuje u crnom opet laju...to je gamad kojoj treba stalno zagorčavati život', kako poručuju Ženama u crnom patriotske klerofašističke omladinske grupe.

Svetska zavera protiv srpskog naroda: zaverenici i objekti zavere se menjaju, menjaju se neprijatelji, ali matrica ostaje ista: nekada se radi o celim narodima (hrvatskom i albanskom na regionalnom planu), nekada se radi o ideološkim sistemima ('napadaju nas komunisti, neokomunisti, mondijalisti...svi su oni protiv srpskog naroda', Atanasije Jeftić, vladika SPC); nekada o religioznim institucijama (Vatikan, jevrejski lobi, itd.).

Antizapadnjački stav: otpor prema 'Zapadu' koji je nekada isključivo značio otpor prema Evropi, a danas se proširio prema celokupnoj zapadnoj civilizaciji sa posebnim naglaskom na SAD, predstavlja opšte mesto u teorijskim stavovima srpskim bogoslova (Olivera Milosavljević) što se izražava kroz sintagme 'Evropa je smrt', 'Evropa je jeres', 'raskalašna odmetnica', 'otpadnica' i 'bludnica'; srpske vladike ponavljaju da su 'zapadnjaci zluradnici, zlobnici, zločinci', dok su Amerikanci 'kukavice, neljudi, bezbožnici...' a sve služi za isticanje superiornosti vlastite nacije: 'Srbi su civilizacija pre njihove civilizacije i duhovnost pre svega'; ovakvi stavovi samo pojačavaju nacionalistički narcizam i učvršćuju i onako sveprisutnu klimi ksenofobije i izolacionizma, kulturnu homogenizaciju.

Okrivljavanje drugih i autoviktimizacija: tj. permanentno optuživanje drugih i doživljaj sebe kao žrtve, perpetuiranje mita o večnoj srpskoj patnji ('Mi smo se Srbi isključivo samo branili', 'Srbi vode pravedan rat' ili ' U Hagu se samo sudi Srbima', itd.).

Koji su procesi doveli do ovakvih kulturnih matrica?

Procesi koji su (pored već navedenih faktora) doveli do jačanja retrogradnih tendencija su:

Retradicionalizacija: stroga podela polnih uloga: žene -  majke i supruge, muškarci -  vojnici i ratnici; žene -  reproduktorke nacije, čuvarke morala, čednosti i poštenja nacije; muškarci -  zaštitnici kućnog ognjišta, čuvari ratničkih tradicija 'našeg naroda'. Ovo propagiraju kako retrogradne konzervativne laičke snage (tzv. fundamentalisti u senci), tako i religiozni fundamentalistički lideri (otvoreni fundamentalisti).

Klerikalizacija društvenog života -  desekularizacija i masovni povratak religiji: Usled jačanja populističkog pokreta 80-tih, a kasnije ratova, krize, siromaštva, 90-tih je došlo do otvorene desekularizacije i ovo oživljavanje religijskog identifikovanja: u Srbiji se 1982. godine kao religiozno izjasnilo 23,8% stanovništva; a 1993. cifra je narasla na 71,3%, dok je pravoslavnu religioznu identifikaciju ispoljilo 1999. godine čak 96,7%. Ovaj proces se ispoljava i u stavovima da 'biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac' ili kao što propoveda vrhovni poglavar SPC, patrijarh Pavle 'Srbin ne može biti ateista', čime huška većinsko verničko stanovništvo na ateiste/kinje, koji/e su postale sve češći objekat napada, ne samo verbalnih nego i fizičkih u Srbiji.

Teokratizacija države -  gubljenje laičkog karaktera države: SPC sve više postaje politički faktor i arbitar, čime se krši osnovni ustavni princip odvojenosti crkve od države.

Valja napomenuti da se ozbiljnije jačanje klerikalizacije i teokratizacije vezuje za vladavinu premijera Srbije Vojislava Koštunice, koji je dolaskom na vlast (decembra 2003.) širom otvorio prostor za transformaciju Srbije u teokratsku državu. Naime, Milošević je i naciju i crkvu instrumentalizovao, dok Koštunica kao 'autentični nacionalista' namenjuje Crkvi ulogu glavnog nosioca projekta velikosrpskog hegemonizma.

Koje institucije i lideri podržavaju projekat etničkog fundamentalizma? Koje posledice ima takva propaganda?

Premda se radi o isprepletanom delovanju udruženih retrogradnih snaga, tj. otvorenih ili prikrivenih fundamentalista, ipak se u današnjoj Srbiji mogu izdvojiti stubovi ove politike.

Srpska pravoslavna crkva -  SPC

Kao većinska crkva u Srbiji danas 'okuplja gotovo sve institucije, grupe i političare koji su od početka bili u projektu Velike Srbije' (Olga Popović-Obradović). Dominantna struja u SPC otvoreno se zalaže za desekularizaciju društva i teokratizaciju države. Model koji oni slede je vizantijski princip simfonije (podudarnost državne religije i teokratske države: jedan je Bog na nebu, jedan vladar u državi i jedan domaćin u porodici, vladareva i očinska vlast božanski su legitimisane). Kritički teolozi upozoravaju da u SPC vlada jeres etnofilije ('Bog je na srpskoj strani, ako baš i nije Srbin', identitet bogoljublja i etničkog patriotizma). Rezultati su sledeći:

- SPC je predstavljala glavni oslonac osvajačkim ratovima tokom raspada bivše Jugoslavije: 'Tamo gde se prospe srpska krv i gde padnu srpske kosti, to mora biti srpska zemlja. Onaj ko drukčije misli, na strani je neprijatelja' (vladika Nikanor). Dakle, SPC nakon ratova nastavlja put i praksu srpskog velikodržavnog projekta i u tome ima ogromnu podršku vladajuće partije: 'Jedinstvena srpska država treba da obuhvati Srbiju, Crnu Goru i BiH, u kontekstu zahteva za početkom preporoda srpskog naroda' (Radoš Ljušić, poslanik DSS, direktor Instituta za izdavanje školskih udžbenika Srbije).

- SPC zločince promoviše u svece i heroje: ne samo što ne osuđuje ratne zločince, već skoro svakom od osumnjičenih za ratne zločince pre odlaska u Haški tribunal patrijarh Pavle priređuje svečani ispraćaj, čemu obavezno prisustvuje premijer Srbije. SPC, takođe, blagosilja ubice i ratnike; nedavno su prikazani video snimci smaknuća muslimanskih civila iz Srebrenice (jul 1995. godine) na kojima jeromonah Gavrilo, blagosilja pripadnike zloglasne paravojne jedinice 'Škorpioni'. Nedavna kanonizacija dvojice ratnih zločinaca u Pljevljima iz Drugog svetskog rata opravdava ocenu da SPC ne samo što svecima proglašava ideološke simpatizere Hitlerovog antisemitizma kao što je vladika Nikolaj Velimirović, nego i direktne koljače poput dvojice novih pljevaljskih 'svetaca'.

Jedini velikodostojnik SPC koji je jasno i nedvosmisleno osudio zločine počinjene 'u naše ime' jeste otac Sava Janjić, predstavnik SPC na Kosovu. On se javno izvinio Albancima za počinjene zločine i pretrpljenu patnju, čime je sebe promovisao kao jedinog pravog zagovornika pomirenja unutar SPC.

- SPC provocira građanski rat i obnavlja program uspostavljanja Velike Srbije: kao što je poznato, taj program se nalazi u korenu ratova u bivšoj Jugoslaviji 90-tih godina. Amfilohije Radović, mitropolit SPC, uz pomoć helikoptera Vojske je juna 2005. godine postavio limenu crkvu na planini Rumiji u Crnoj Gori. Budući da je monstruoznu crkvu postavio na mesto sakralnog objekta pripadnika svih konfesija u Crnoj Gori još od predhrišćanskog doba, radi se o 'zločinačkom poduhvatu koji ima za cilj sejanje klice razdora između pripadnika crnogorskog naroda raznih veroispovesti' (Milenko Marković).

- SPC vodi državnu politiku: kako po vlastitoj želji tako i po zahtevu sadašnje vlade: Vladika SPC Jovan, makedonski državljanin, pokušao je da ospori autokefalnost Makedononske pravoslavne crkve, zbog čega je po zakonu Makedonije, osuđen na kaznu zatvora. Umesto da prepusti crkvama rešenje ovog pitanja, srpska Vlada je stala uz SPC. Naprimer, ministar za saobraćaj (V. Ilić) je odlučio u znak odmazde da prizemi avione makedonske avio kompanije u Srbiji sve dok makedonske vlasti ne puste iz zatvora vladiku Jovana. Više je nego uobičajeno da u posete stranim državama, i to u sklopu 'državne delegacije', ide uz predsednika države i patrijarh Pavle ili neki njegov predstavnik. To da Srbija sve više postaje teokratska država i da njeni civilni predstavnici krše Ustav zemlje, pokazuje sledeća izjava pomenutog ministra Ilića: 'Ja sam pravoslavac i za mene je reč svetog Sinoda SPC (crkvena vlada) i patrijarha, svetinja. Posle patrijarha se ne govori i njegove odluke se ne komentarišu'.

- SPC uspostavlja ideološki, moralni i duhovni monopol u društvu: patrijarh Pavle se predstavlja kao najskromniji u očima naroda, a zapravo sebe prikazuje kao pravog fundamentalistu ('nikada ne idem na izbore, nemam televizor, ni radio, ne čitam novine...') ali jako dobro koristi i svoj položaj i veru u korist određenih ideologija. On redovno pred izbore poziva na glasanje za desničarske partije, verujući da će mu one pomoći da uspostavi pomenuti monopol.

U cilju uspostavljanja tog monopola SPC se služi popularnošću istaknutih sportista, najviša crkvena odlikovanja dodeljuje isključivo sportistima 'koji javno ispovedaju svoju pravoslavnu veru, što žive u skladu sa učenjem crkve i što pomažu crkvi'.

-  SPC je važan kreator obrazovne politike u Srbiji: uvođenje veronauke u državne škole (od školske 2001. godine) sa formalno-pravnog stanovišta predstavlja čin kršenja Ustava; sa duhovno-kulturnog je porazno jer pravoslavlje propisuje totalnu podređenost žena; veronauka produbljuje etničku podelu i distancu, favorizujući većinsku crkvu (SPC); veronauka je sredstvo za pribavljanje novih vernika i za dogmatsku indoktrinaciju dece i omladine. Sem toga, veronauka je jedini predmet koji nije podložan nikakvoj stručnoj evaluaciji. Uvođenje veronauke u državne škole isplativo je za SPC i sa ekonomskog stanovišta: država izdržava njene kadrove, svim veroučiteljima obezbeđena je obavezna plata koja itekako premašuje prosečni mesečni dohodak -  to je svojevrsni cinizam u zemlji u kojoj 25% škola nema klozet, 50% škola nema telefon, a 40% njih nema tekuću vodu!

- SPC disciplinuje nepoćudne vernike i suprotstavlja se ekumenizmu: slučaj tradicionalne narodne manifestacije 'Kobasicijada' u jednom selu u Vojvodini samo je naizgled komičan. Februara 2004. godine ta manifestacija (takmičenje u pripremanju i degustiranju tradicionalnih mesnih proizvoda) poklopila se sa prvom sedmicom crkvenog posta. Nakon što mesna SPC crkva nije uspela da zabrani manifestaciju, nadležni vladika Irinej naredio je zatvaranje lokalne crkve tokom trajanja 'Kobasicijade' sa naredbom da se svakih petnaest minuta oglašave crkveno mrtvačko zvono. Svi članovi 'Kobasicijade' i njihovih porodica kažnjeni su jednogodišnjom zabranom učešća u sveštenim radnjama. Po SPC dijalog sa drugim crkvama treba biti samo koliko je u skladu sa kanonskom istinom prema kojoj je samo Pravoslavna crkva istinita crkva, a sve druge su 'otpadnici'. Za njih je nedopustivo zajedničko moljenje sa onima koji nisu članovi crkve ili su jeretici, čak ni u privatnoj kući, kako upozorava vladika Artemije.

- SPC štiti seksualne siledžije i lopove u svojim redovima, a organizuje ulično nasilje nad gej-lezbejskim udruženjima: za SPC homoseksualnost je smrtni greh, tako da militantniji vernici organizuju fizičko nasilje prema gej muškarcima i lezbejkama, kao što se desilo u Beogradu, tokom manifestacije „Prajd" (Pride), juna 2001. Međutim, stav SPC prema homoseksualnosti kod sveštenih lica pokazuje njihovu shizofrenost i licemerje: SPC negira konkretno homoseksualno i pedofilsko zlostavljanje pojedinih sveštenika (slučaj Pahomija i Ilariona), ekskomunicirajući iz crkve one koji to denunciraju.

Sem toga što sveštenici SPC dobijaju platu od države (250 evra, a u Srbiji je prosek plate oko 200 evra), što ne plaćaju nikakve poreze, što ubiraju ogroman novac od naplaćivanja verskih usluga (prosečna cena jedne od tih usluga je dvaput veća od prosečne plate u Srbiji), mnogi su među njima poznati (vladika Filaret) po korupcijskim aferama.

Vojska Srbije i Crne Gore

Sprega SPC i vojske datira još od početka ratova, kad su zajedno opravdavali ratove 'genetskim kodom ratničkog naroda' do načina mišljenja da 'nacionalno opredeljen, nacionalno svestan i osetljiv Srbin mora da bude pravoslavac, vojnik i ratnik'. U svakom broju glasila „Vojska" ima tekstova o SPC, čak i o tome kako se sveštenici odlučuju za vojnu službu jer je 'po bogu braniti otadžbinu'. Organizuju zajedničke obilaske srednjovekovnih manastira, na svim crkvenim svečanostima obavezno prisustvuju muškarci u vojnim uniformama. Međutim, ne radi se samo o 'folklornim' elementima već o vrlo konkretnoj saradnji, kao kad je, na primer, nedavno Vojska poslužila SPC za ostvarenje ekspanzionističkih ciljeva u Crnoj Gori davši helikopter za postavljanju crkve na Rumiji.

Partije i omladinski pokreti

Za razliku od (danas opozicione) Srpske radikalne stranke, čiji se predsednik V. Šešelj danas nalazi u haškom pritvoru, a koja zastupa laičku verziju etničkog fundamentalizma (okupljanje 'svih Srba, Srba pravoslavaca, Srba katolika, Srba muslimana, Srba ateista' u etnički čistoj državi), grupacija vladajućih stranaka na čelu sa Demokratskom strankom Srbije (DSS, predsednik Vojislav Koštunica, aktuelni premijer) daje direktnu podršku etničko-verskoj homogenizaciju koju predvodi SPC. Naizgled je DSS normalna konzervativna demokratska stranka, i kao takva se predstavlja u svetu. Međutim, stvari stoje malo drugačije. Na primer, predsednik DSS, V. Koštunica se još 1996. godine u članku objavljenom u glasilu ekstremno desnog omladinskog pokreta „Obraz" zalagao za rehabilitaciju srpskog naciste iz 30-ih godina prošlog veka i istaknutog kvislinga za vreme Drugog svetskog rata Dimitrija Ljotića. Koštunica ga je proglasio za srpskog rodoljuba. Koštuničin teorijski uzor je Karl Šmit (Carl Schmidt), od kojega je on, između ostalog, naučio kako interes države ima apsolutni primat u odnosu na sve druge interese u društvu, uključujući i sam opstanak demokratije.

Stoga, nije čudno da DSS i slične stranke koje danas čine vladajuću koaliciju (npr. Nova Srbija, predsednik V. Ilić) tolerišu ekstremističke omladinske pokrete i grupe, uključujući i one koji se legitimišu kao sledbenici Adolfa Hitlera. Zahvaljujući Crkvi koja im daje logističku podršku i podršku aparatima vlasti koji ih podstiču i kanališu, male i beznačajne grupe izrasle su u važan faktor javne scene i sredstvo uličnog terora protiv 'izdajnika/izdajnica' svih vrsta.

Srpska akademija nauka i umetnosti -  SANU

Kao jedan od stubova projekta velikosrpskog hegemonizma, SANU aktivno i dalje deluje u tom pravcu. Predstavlja ideološku podršku etničkom, pa i po tendenciji, teokratskom fundamentalizmu. Većina današnjih nacionalističkih lidera u Srbiji (od Šešelja do Koštunice) direktni su intelektualno-politički produkti Akademije. O karakteru SANU dovoljno govore projekti populacione politike koji su rasističkog karaktera, a čiji su glavni autori članovi Akademije nauke, zajedno sa SPC, konzervativnim lekarima i medijima.

Kakav uticaj ima etnički fundamentalizam na pravo žena na samoopredeljenje i uopšte na rodni poredak?

Ovakvi procesi imaju pogubne posledice na žene, posebno mlađe generacije. „Žene u crnom" već godinama rade ankete o stavovima žena o abortusu, koji je legalizovan 1952. godine. Zapaženo je da, pod uticajem kleronacionalističke popagande, raste broj žena koje doživljavaju abortus kao „ubistvo"; raste jaz po pitanju abortusa između žena starije generacije koje abortus, čak bez obzira na ideološku orijentaciju, doživljavaju kao osnovno žensko ljudsko pravo još iz „socijalističkog" perioda i žena mlađe generacije koje se, zbog crkvene propagande, sve više izjašnjavaju protiv abortusa.

Sem toga, SPC tretira „planiranje porodice", „seksualno vaspitanje", „reproduktivna prava" kao „bogohulne, jeretičke, antinacionalne, antiserbske" (Jelka Kljajić-Imširović). Za SPC abortus je „smrtni greh, greh veći od ubistva čoveka, a žene koje izvrše abortus nazivaju se čedomorkama i deceubicama" (Jelka Kljajić-Imširović).

Valja napomenuti da se ova propaganda uklapa u globalni rast svih vidova fundamentalizma, što pokazuje međuzavisnost i isprepletanost fundamentalistilkih tendencija. Takođe je poznato da se fundamentalisti raznih pripadnosti međusobno mrze, ali kada treba uspostaviti strateške saveze protiv žena, posebno protiv abortusa i reproduktivnih prava, u Srbiji skladno i složno zajedno deluju najtvrđe struje Islamske zajednice i SPC protiv reproduktivnih i seksualnih prava.

Neke međunarodne nevladine organizacije podržavaju i legitimišu fundamentalističke projekte. Na globalnoj planu USAID sprovodi zakon o globalnoj opstrukciji (Global gag rule) koji je Bušova administracija donela odmah po dolasku na vlast (dakle, USAID ne sme da finansira nijednu organizaciju ili program koji se zalažu za abortus). Na regionalnom nivou postupa na isti način: jedan od programa USAID o reproduktivnom zdravlju izričito je zabranjivao da se govori o abortusu. Mreža „Žena u crnom" u Srbiji suprotstavila se takvoj politici obrazlažući to na sledeći način:

- Takva fundamentalistička politika ide na ruku rastućim fundamentalističkim tendencijama,

- to je politička ucena, budući da se ovakvi projekti primenjuju u najsiromašnijim delovima Srbije -  u istočnoj i južnoj Srbiji,

- ovakvi projekti izazivaju razdor: ženske grupe koje prihvataju ovakve projekte to čine zbog održavanja same grupe jer nemaju drugog izvora finansiranja,

- nakon što ovakve projekte odbiju autonomne ženske grupe (one koje ih odbiju) preuzimaju ih konzervativni/e medincinske radnice/i koji prihvataju sve uslove i ucene, što dugoročno ima posledice na konzervativizam žena, posebno mladih (Svetlana Šarić).

Posledice fundamentalizma po rodni poredak posebno su jasne na nivou populacione politike, obeležene sledećim elementima:

Materinska mobilizacija

Sredinom 80-tih godina: demografi su se još uvek rukovodili teritorijalnim principom: pad nataliteta u nekim regijama Srbije (centralna i istočna Srbija, Vojvodina), te rast (Kosovo) i neravnoteža demografskog rasta, tumačena je kako ekonomskim faktorima tako i kulturnim (promena vrednosnog sistema), ali krajem 80-tih godina dolazi do uvođenja etničkog principa; demografski pristup poprima administrativni, represivni, rasistički karakter. Otada skoro svi zakonski predlozi uvode etnički princip.

Rezolucija o obnavljanju stanovništva

Skupština Srbije donela je tu rezoluciju januara 1990. godine. Njome se kao i zakonskim amandmanima od maja 1990. godine predlaže dvojna populaciona politika: pronatalitetna politika za Srbiju i Vojvodinu i antinatalitetna za Kosovo.

SPS je usvojio 1992. godine tu rezoluciju kao kongresni dokument, podržan kasnije od strane devet nacionalnih institucija, uključujući SANU i SPC. Doslovno se kaže da „Albanci, Muslimani i Romi, sa višom stopom nataliteta odstupaju od racionalne, humane reprodukcije, što ugrožava prava drugih naroda" ili „to je deo sveopšte zavere protiv srpskog naroda", jer žene pomenutih nacija „rađaju iz separatističkih i fundamentalističkih razloga i zato bi Srpkinje trebalo da rađaju iz patriotskih i moralnih, te treba mobilisati volju za rađanjem".

Pomenuta propaganda nije dovela do željenih rezultata (smanjenja ili rasta nataliteta).

Šta je cilj ovakve propagande?

- degradacija žena, svođenje njenog identiteta na ulogu majke i supruge;

- optuživanje žena: i kad rađaju i kad ne rađaju da su „samožive, sebične, emancipovane";

- razdvajanje žena na etničkoj osnovi: zavadi pa vladaj!

- amortizovanje socijalnog nezadovoljstva: masovnog otpuštanja radnika, a prve među njima su žene;

- sprečavanje učešća žena u javnoj sferi, u demokratskim procesima: ženskim organizacijama se sugeriše da preuzmu ulogu servisa države, da se ne „bave politikom", da smiruju socijalne tenzije, dok su feministkinje koje se bune -  izdajnice...)

- skretanje pažnje javnosti sa ključnih pitanja, tj. trošenja budžeta za ratne svrhe, teške socijalne situacije, pljačkaške privatizacije, itd.

Patriotska mobilizacija

Poklapa se sa periodom ratova -  tokom 90 tih, a osnovne postavke su:

-  Rađanje ima ne samo cilj da spase naciju od odumiranja nego je u funkciji nacionalne bezbednosti i odbrane: („Poslednji Srbi braniće se 2091. godine na Kalemegdanskoj tvrđavi. Taj poslednji obračun mogao bi se desiti i pre tog datuma!", Marko Mladenović);

- Porodilišta treba da postanu neka vrsta „regrutnih centara": „Za svakog poginulog srpskog mladića u Sloveniji, srpske majke moraju roditi još sto vojnika." (Rada Trajković).

- Kult herojskih majki -  militaristička kolonizacija žena: treba da rađaju sinove za spas otadžbine;

-  Rađanje ima funkciju odbrane nacionalne teritorije: „Moramo da zadržimo naše terotorije i svete zemlje (Kosovo, Sandžak) jer ako ovako nastavimo, upražnjeni prostor popuniće Šiptari, muslimani.")

'Mere' kojima SPC pribegava u cilju ublažavanja „reproduktivne tragedije i reproduktivnog holokausta" su među ostalima:

- „Medalje za plodne majke" za žene koje rode četvoro i više dece;

- reproduktivni turizam: u cilju povećavanja nataliteta predlagan je uvoz pravoslavnih Ukrajinki, i sl.

Zloupotreba prava na prigovor savesti

Posle 5. oktobra 2000. godine SPC poziva na uvođenje „prigovora savesti za hrišćane/nke na radnom mestu", tj. poziva lekare i medicinsko osoblje da ne vrše abortus. Sveti arhijerejski sinod (posebno od 2000. godine) traži „da se ne dozvoli pričešće lekarima i babicama koje vrše abortuse sve dok se isti ne pokaju".

Nova materinsko-patriotska mobilizacija:

Akademik (SANU) M. Mladenović, uz ogromnu podršku SPC, Ministarstva za vere, Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, dobrog dela medija, nacionalističkih demografa i naučnika predložio je:

- ograničavanje prava na abortus -  „utrobno čedomorstvo": ukidanje prava ženi da o tome odlučuje - „treba da odlučuje lekarska komisija i muž"; zanimljivo je da privatne klinike mogu da vrše abortus, uz „poštovanje odredbi zakona!"

- porez na neženje i bračne drugove bez dece: visina poreza određuje se u procentima od ukupnog godišnjeg prihoda; porez se može uvesti i bračnim drugovima samo sa jednim detetom ako su im imovinske mogućnosti iznad proseka.

Autorima svih ovih projekata sasvim je nevažno da li će se oni realizovati, najvažnije je to što im se ustupa ogroman prostor za širenje kulturnih modela i načina mišljenja koji degradiraju i optužuju žene, a celokupno stanovništvo pretvaraju u taoce srednjovekovnih modela.

Aktivizam protiv fundamentalističkih tendencija i praksi

„Žene u crnom" su se od početka svog delovanja (1991. godine) zalagale protiv svih vidova fundamentalizma, pre svega onog koji dominira u Srbiji. To smo činile:

- akcijama na ulici: organizovanjem protesta na ulici, ponekad i ispred sedišta SPC,

-  pokretanjem akcija protiv rasističkih predloga zakona o populacionoj politici,

-  lobiranjem drugih nevladinih organizacija protiv uvođenja veronauke u državne škole, što nije urodilo plodom, a odgovornost za to snosi i najveći deo civilnog društva koji iz oportunističkih razloga, pre svega, nezameranja SPC, nije pokazao dovoljnu odlučnost. U slučaju predloga ministarke za prosvetu Srbije (septembra 2004. godine) da se ukine iz školskih udžbenika Darvinova teorija, „Žene u crnom" su pokrenule široku kampanju kojoj se u rekordnom roku (manje od jednog dana) pridružilo oko stotinak nevladinih organizacija; najviše zahvaljujući tom pritisku, ministarka je morala da podnese ostavku,

- stalnim edukativnim radom sa ženama u celoj zemlji, posebno o temama kao što su reproduktivna i seksualna prava, feministički pristup demografskoj politici, fundamentalizmu; objavljivanjem edukativnog materijala feminističkog karaktera i svim ovim temama,

- stalnog širenja mreža ženske solidarnosti protiv svih vidova fundamentalizma, kako na regionalnom tako i međunarodnom planu.

Koji su još odgovori i alternative?

- Permanentno se treba protiviti teokratizaciji države: zahtevati laički karakter države - odvojenost crkve od države. To znači da verske zajednice ne treba da se mešaju u državne poslove. To znači da predstavnici verskih zajednica ne mogu govoriti o državnim stvarima kao ckrveni velikodostojnici, već isključivo kao građani. Na primer, vladika Amfilohije ima pravo da se o javnim i državnim poslovima izjašnjava isključivo kao građanin a ne kao crkveni velikodostojnik kao što pomenuta osoba stalno čini kršeći laički karakter države. Sem toga, verske zajednice ne smeju da imaju uticaj na oblikovanje obrazovnih programa, državne škole i javne službe moraju da budu zaštićene od inflitriranja religioznih grupa; veronauku treba organizovati isključivo u verskim institucijama.

- Permanentno insistirati na sekularnom karakteru društva: državni poslovi se ne smeju uređivati u skladu sa verskim principima. Religija je privatna stvar svake individue, pa je zato, u stvari, nepristojno isticati svoju religioznost u javnoj sferi ili čak to smatrati prednošću, kao što je, na primer, to danas slučaj u Srbiji u slučaju vernika/ca većinske nacije.

- Jačanje globalnih ženskih mreža protiv fundamentalizama, uzajamna podrška i solidarne koalicije izvan svih državnih, etničkih, religijskih podela i granica: „Žene u crnom" su od početka svog delovanja aktivne u tim mrežama, pre svega, u globalnoj antifundamentalističkoj mreži „Žene koje žive pod islamskim zakonima" (WLUML) i „Žene protiv fundamentalizma" (WAF). Ideja i praksa feminističke solidarnosti podrazumeva zajednički rad protiv svih vidova opresije, isključivanja, ukratko - protiv fašizma.

- Jasno identifikovati fundamentalističke strategije: postoje razni odgovori na politike isključivanja i represije, odgovori mogu biti sa desnice, krajnje desnice ili pak, levice. Ne smemo brkati različitost kao izbor od različitosti ili navodne autentične kulturne tradicije kao nečeg nametnutog i homogenizujućeg. Ne mogu se opravdavati tlačiteljske prakse protiv žena (na primer, genitalno sakaćenje žena) u ime lažnog prava na izbor. Neophodno je demistifikovati ovakav pristup pitanju kulturnih razlika i osobenosti jer kako kažu sestre iz WLUML-a: „Nikad ne smemo zaboraviti da 'razlika' može takođe biti zloupotrebljena od strane snaga krajnje desnice, od nacizma do aparthejda, od protestanskih južnjačkih fundamentalista u SAD-u do islamskih fundamentalista, jer se radi isključivo o antiženskim praksama i ideologijama. Ako to ne nazovemo pravim imenom, hodamo po tankoj liniji iznad ponora koju fundamentalisti otvaraju pod našim nogama". Dakle, neophodno je demaskirati zloupotrebu diskursa ljudskih prava koji pribegavaju fundamentalisti u cilju zadobijanja međunarodne podrške;

- Demaskirati fundamentalističke mehanizme: pored toga što sebe lažno predstavljaju čuvarima vere i tradicije Marieme Helie Lucas upozorava da fundamentalisti sad žele i „da se predstave zaštitnicima siromašnih protiv bogatih, Trećeg sveta protiv Zapada, narodnih pokreta protiv kapitalizma. Glavna meta fundamentalista je unutrašnja demokratska opozicija, tj. oni/e koje se suprotstavljaju njihovim teokratskim projektima, projektima kontrole svih aspekata društva u ime religije, uključujući obrazovni sistem, zakonodavstvo, itd. Kad fundamentalisti dođu na vlast, oni ućutkuju ljude i fizički eliminišu protivnike/ce -  jednako kao što rade fašisti. Kao i fašisti, fundamentalisti psihološki i fizički eliminišu 'niže vredne': etnički i verski različite, homoseksualce, lezbejke... a žene zatvaraju 'tamo gde im je mesto' -   u ludačke košulje. Ne radi se o sudaru civlizacija, kao što nas uveravaju i Buš i Bin Laden. Danas se u svetu radi o sudaru između fašista i antifašista -  taj sukob prevazilazi sve granice - etničke, državne, verske".

(Izlaganje na konferenciji ' Peking +10' /Fundamentalism and gender /, Berlin 16.-19. septembra 2005.)