„U Latinskoj Americi 'krstaški rat' Vatikana ispoljava se u stalnoj ofanzivi protiv abortusa, u stalnom jačanju pro-life pokreta."
„U Latinskoj Americi stalno jača ženski pokret feminističke orijentacije koji se zalaže za abortus kao čin slobode savesti i kao osnovno žensko ljudsko pravo."

Marta Alanis, Abortus u Latinskoj Americi - Katolička crkva - konferencije u Kairu i Pekingu.

U Latinskoj Americi postoje različiti stupnjevi odnosa između vlada i Katoličke crkve. Ustavi većine latinoameričkih država su laički, u kojima se eksplicitno kaže da su 'sve konfesije dozvoljene, da država ne podržava nijednu od njih...' (Urugvaj, Brazil); u nekim od država, kao u Kolumbiji npr. 'Katolička crkva nema pravo da nameće moralne norme'; u argentinskom i bolivijskom ustavu izričito se kaže da 'vlada podržava Rimokatoličku crkvu'; u Meksiku je nakon revolucije (1910. god.) ustanovljena jasno antiklerikalna država, što je pravi izuzetak za Latinsku Ameriku. Izuzetak je i Kuba u kojoj je crkva potpuno odvojena od države.

Međutim, bez obzira na ustave, u latinoameričkim društvima crkva je uživala i uživa privilegovan status kod država, kao i vrlo značajnu ulogu u obrazovanju, socijalnoj politici, u ovim pitanjima vezanim za seksualnost, reprodukciju, bez obzira na to što II Vatikanski koncil dopušta verske slobode i odvojenost crkve od države. Dakle, zagovara stavove koji su protivni učenju Katoličke crkve.

Od kada je Jovan Pavle II (Vojtila) postao papa (1978. god.) zahvaljujući uticaju i moći Opus Dei, fundamentalističke organizacije, stvorene za vreme frankovske Španije, poništile su modernizacijske tendencije unutar Katoličke crkve. To se snažno osetilo u Latinskoj Americi, gde je 87% ukupnog stanovništva katoličko po konfesionalnoj pripadnosti, a to je oko 400 miliona od 976 miliona katolika/kinja u celom svetu.

U Latinskoj Americi 'krstaški rat' Vatikana se ispoljava u stalnoj ofanzivi protiv abortusa, stalnom jačanju Pro-life pokreta. Ti pokreti su ne samo protiv abortusa, već i protiv svih vidova kontracepcije, razvoda, homoseksualnih zajednica. Ti pokreti isključivo brane tradicionalnu porodicu u kojoj muškarac ima glavnu ulogu, a žena je svedena na ulogu čuvarke i prenositeljke tradicionalnih vrednosti. Jedna od glavnih posledica delovanja ovih grupa u ovom trenutku jesu dekreti o 'Danu nerođenog deteta' u Argentini, Nikaragvi, a od nedavno i u Dominikanskoj Republici i Peruu.

Za razliku od Portorika i Kube gde je abortus legalizovan 1940. godine, u ostalim latinoameričkim državama je abortus krivično delo. Jedino je dozvoljen u izuzetnim okolnostima: kad je ugrožen život majke, u slučaju malformacija fetusa, trudnoće kao posledice silovanja ili incesta. To je tzv. 'terapeutski abortus'. Usled pritisaka Katoličke crkve, često u sprezi sa ultrakonzervativnim vojnim diktaturama, kao u slučaju Čilea, Dominkanske Republike, Haitija i Hondurasa, abortus je totalno zabranjen, čak i u gore pomenutim okolnostima. U Argentini ili Brazilu 'terapeutski abortus' je nedostupan onima kojima je najpotrebniji -  siromašnim devojkama i ženama.

U celoj Latinskoj Americi postoji veoma visok stepen neželjenih trudnoća i prema tome, i ilegalnih abortusa. Takođe je veoma visok procenat trudnoća kod maloletnica, kao i maloletnih majki. Zabrana abortusa onemogućava da se saznaju prave cifre, ali se zna da se najveći broj ilegalnih abortusa obavlja u krajnje lošim i rizičnim uslovima. Računa se da se godišnje obavi oko 6 miliona abortusa u kojima umre 6 hiljada žena. To je glavni uzročnik smrti žena u reproduktivnoj dobi u Argentini, Čileu i Paragvaju, na drugom mestu u Kolumbiji i Peruu, na trećem u Panami, Brazilu, Meksiku. Najveći deo rasprava o ilegalnom abortusu se tiče njegovog krajnje negativnog učinka na zdravlje žena, a mnogo manje se o tome govori kao o individualnom pravu žena. Naime, računa se da između 10 i 30% bolničkih dana u državnim ginekološkim ustanovama zauzimaju žene koje se leče od posledica ilegalnih abortusa.

U Latinskoj Americi krhke demokratije moraju da se uhvate u koštac istovremeno sa neoliberalnom ekonomskom globalizacijom i sa 'krstaškim ratom' Vatikana. S druge strane, u Latinskoj Americi stalno jača ženski pokret feminističke orijentacije koji se zalaže za društvo socijalne i ekonomske pravde, u kojem će ženama biti priznato pravo na donošenje odluka, pravo žena kao kompetentenih moralnih subjekata, kao i etičko pravo da iskažu stavove suprotne crkvenim. Zato se zalažemo za dostupnost žena svim pouzdanim i neškodljivim kontraceptivnim metodama i za abortus kao čin slobode savesti i kao osnovno žensko ljudsko pravo.

Naglašavamo pravo na slobode savesti pri donošenju odluka, jer ako postoji prisila, ne postoji sloboda i ne može se govoriti o moralnoj odgovornosti.

Jedino ako individue imaju mogućnost izbora, postoje uslovi za donošenje moralne odluke.

Doktrine Katoličke crkve se menjaju. Sada, nakon II Vatikanskog koncila smatra se da je individualna savest neprikosnovena i da je treba slediti čak i u slučaju neslaganja sa učenjem ckrve. Dakle, primat savesti je suštinska stvar, koju treba poštovati čak i slučaju opasnosti od ekskomunikacije.

Stavovi crkve u odnosu na pitanja seksualnosti i reprodukcije nisu monolitni, postoji mnoštvo nijansi, stav hijerarhije predstavlja samo jedan među ostalima stavovima i uživa najmanje saglasnosti među katolicima i katolkinjama. U pogledu abortusa Luis Peres Agire (Luis Perez Aguirre), urugvajski teolog i katolički sveštenik, kaže: „To, jednostavno, nije zakonski problem već ogroman realni problem zbog svog filozofskog, teološkog, kulturnog, biološkog, antropološkog značenja. Čim se zapodene ovo pitanje, odmah izbija hiljadu predrasuda i najčešće zauzimamo pozicije pro et contra, kao da je u pitanju zločin, koji treba kazniti ili dekriminalizovati; odmah se postavi pitanje da li ljudski život počinje u ovom ili onom momentu, da li je fetus ličnost, itd. Katolička crkva se uvek stavljala na stranu života. Polazeći od pretpostavke da je embrion ljudsko biće, ali ne potencijalno ili parcijalno, već u pravom smislu te reči; jasno je da taj stav sledi neumoljivu i jednostavnu logiku. Međutim, uvek postoje granične situacije i sukob prava, dužnosti i vrednosti. Ne postoji tako apsolutna moralna vrednost koja ne dolazi u koliziju sa drugom vrednošću, posebno u strukturno nepravednim situacijama kao što je ilegalni abortus."

Skandal koji su izazvale nedavne optužbe za silovanje od strane sveštenika u raznim zemljama na svetu, svedoči o dvojnom moralu crkve: oni isti koji se u crkvama zalažu protiv kontracepcije, u prilog stabilne, monogamne i heteroseksualne porodice, koji u kondomima vide najveću opasnost, koji na pakao osuđuju homoseksualce i lezbejke, siluju sveštenice, dovode ih do trudnoće i prisiljavaju ih da abortiraju. Naravno, na sreću, nisu svi sveštenici isti i mnogi su dostojanstveni i solidarni, ali gore pomenute činjenice morale bi da navedu Vatikan da ozbiljno razmisli kako se bespoštedna represija protiv seksualnosti okreće protiv njega samog i protiv opšteg dobra čovečanstva.

Već više od dve decenije mi, žene iz Latinske Amerike i Kariba, ujedinjene smo u borbi za seksualna i reproduktivna prava i na V Feminističkom susretu Latinske Amerike i Kariba, održanom u Argentini 1990. godine odlučeno je da 28. septembar bude Dan akcija za dekriminalizaciju abortusa i od tada mreža „Katolkinje za pravo na izbor" učestvuju u toj kampanji.

-  Podržavamo depenalizaciju abortusa jer je ilegalni abortus ozbiljan problem javnog zdravstva, budući da je u najvećem delu naših zemalja zakonodavstvo krajnje restriktivno, a tamo gde zakon to dozvoljava, zdravstvene usluge su nedostupne. Procenjuje se da se na 1000 žena u reproduktivnoj dobi (između 15 i 49 godine) obavi 30 ilegalnih abortusa; takođe se procenjuje da se svake godine izvrši više od 4 miliona ilegalnih abortusa u Latinskoj Americi i Karibima. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije, 21% slučajeva mortaliteta kod trudnoće, porođaja ili nakon porođaja posledica su ilegalnih abortusa. Godišnje umire 6 hiljada žena od komplikacija usled nestručno obavljenih abortusa. Takođe je procenjeno da u L. Americi i Karibima svaki dan 2.191 žena i devojaka biva hospitalizovano zbog nestručno obavljenih abortusa.

-   Podržavamo depenalizacija abortusa jer je ilegalni abortus pitanje socijalne nepravde. Zakonodavstvo je dvostruko nepravedno u odnosu na siromašne žene, jer ne samo što moraju da pribegnu ilegalnim abortusima već i rizikuju invaliditet, bol, društveni bojkot ili rizikuju život.

-  Podržavamo depenalizaciju abortusa jer je to pitanje ljudskih prava. „Pravo na jednakost, na nediskriminaciju, na samopredeljenje, na život, na slobodu od torture, na ličnu slobodu i bezbednost, pravo na nemešanje u život i porodične stvari, kao i pravo na slobodu misli i veroispovesti" (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima).

-  Podržavamo depenalizacija abortusa jer je pravo na odluku o abortusu demokratsko pitanje. U slučaju abortusa je dokazano da zabrana ili ograničenja abortusa ne smanjuju broj abortusa, već povećavaju smrtnost i oboljenja, svodeći istovremeno ženu na status moralno nezrelih bića. Smatramo da ne neprikosnovena moralna sposobnost žena da donose odluke o svom životu. Materinstvo mora da bude izraz slobode, voljni čin savesti, želje i odgovornosti. Materinstvo se ne može racionalno sagledavati ukoliko do njega dođe prisilom ili greškom. Briga o zdravlju, o socijalnoj pravdi, o ljudskim pravima i demokratiji u potpunom je skladu sa katoličkim učenjem i jevanđeljem.

Debate u Ujedinjenim nacijama

Tokom devedesetih godina XX veka ilegalni abortus je bio predmet velikih debata u UN. Uprkos tenzijama i konzervativnim pritiscima, finalni rezultat je bio pozitivan, praćen sve većom depenalizacijom abortusa kao legitimnog pitanja ljudskih prava.

-  1994. god.: na Međunarodnog konferenciji UN o stanovništvu i razvoju, održanoj u Kairu, priznato je po prvi put od tako velikog broja država članica da je ilegalni abortus pitanje javnog zdravstva.

- 1995. god.: na IV Konferenciji UN o ženama, održanoj u Pekingu, potvrđen je stav iz Kaira, uz preporuku da se države obavežu da neće krivično goniti žene koje ilegalno abortiraju.

- 1999. god.: na evaluaciji 'Kairo +5', usvojena je preporuka o stručnoj obuci zdravstvenog osoblja radi što kvalitetnijih usluga ženama tamo gde je abortus legalan, ali nije usvojena preporuka o preispitivanju zakona o tretiranju abortusa kao krivičnog dela.

- 2000. god.: u finalnom dokumentu 'Peking + 5' uključen je u potpunosti tekst Akcione platforme iz Pekinga, uz preporuku da se preispitaju zakoni koji kažnjavaju ilegalni abortus.

Međutim, međunarodni sporazumi su neophodni ali ne i dovoljni da promene stvarnost u našoj regiji. Stanje stvari nakon 'Pekinga +5' i 'Kaira +5' postavlja pred nas još jedan izazov jer moramo da se borimo protiv Zakona o globalnoj opstrukciji (Global Gag Rule), koji je nametnuo predsednik Buš, u prvom danu svoje vladavine. Zakon zabranjuje svim organizacijama koje dobijaju novac od SAD-a za projekte planiranja porodice, da sredstva kojima raspolažu (a ne potiču iz SAD-a) koriste za sledeće svrhe:

- Vršenju usluga abortusa.

- Savetovalištima o abortusu.

- Pružanje zdravstvenih usluga pacijentkinjama usled komplikacija vezanih za abortus.

- Lobiranje vlada za legalizaciju i depenalizaciju abortusa.

Takva situacija onemogućava vršenje pritiska na institucije i usmerena je protiv suvereniteta zemalja. Pomenuti zakon zabranjuje da se novac iz SAD-a usmeri organizacijama koje rade na legalizaciji ili depenalizaciji abortusa, ali ne zabranjuje prenos sredstava onima koji se zalažu protiv abortusa, to jest, grupama Pro-life, koje su protiv prava žena da odluče o svojoj seksualnosti.

Svake godine SAD namenjuju 425 miliona dolara za programe planiranja porodice i to u 52 zemlje, od kojih je u 29 zemlje abortus legalan ili je moguć pod određenim okolnostima, što čini 40% ukupne pomoći koje bogate zemlje daju za promociju zdravlja i reproduktivnih i seksualnih prava. Ovakva ograničenja onemogućavaju sprovođenje u delo sporazuma usvojenih na međunarodnim konferencijama.

Politike strukturnog prilagođavanja koji nameće neoliberalni ekonomski model podrazumeva smanjenje i snižavanje kvaliteta života najvećeg dela stanovništva na svetu. Jaz između razvijenih zemalja i siromašnih zemalja stalno raste. 86% bogatstva nalazi se u posedu 14% stanovništva na svetu, ili -  86% ljudi na svetu poseduje samo 14% ukupnog bogatstva, a ako to sagledamo u rodnoj dimenziji, stanje je još tragičnije. S jedne strane napreduje se u donošenju zakona u korist žena, a s druge sistem zaštite stalno opada, posebno zaštite vezane za ekonomska, socijalna i kulturna prava, što drastično potkopava socijalnu pravdu i blagostanje.

Koji se izazovi postavljaju pred nama? Smatramo da ćemo na tim pitanjima raditi sve zajedno i u tom smislu predlažemo sledeće:

- Stalno raditi protiv svih vidova represije, za jednakost i pravdu za sve.

- Optuživati na svim međunarodnim forumima konzervativnu politiku SAD-a, jer krši ženska ljudska prava, kao i pravo na suverenitet zemalja u razvoju.

- Međunarodni sporazumi i prava dostignuta na međunarodnom planu, koji uglavnom čine sastavni deo naših nacionalnih ustava, moraju biti poštovani.

- Zahtevati dostupnost usluga tamo gde je abortus legalan.

- Optuživati vlade koje se ne pridržavaju međunarodnih sporazuma.

- Podsticati rasprave o zakonima o abortusu koje se vode u svim regijama.

-  Podsticati hitne akcije na zakonodavnom, izvršnom i sudskom nivou, kao i u medijima.

- Izraditi strategije koje podstiču solidarnost u društvu i humanističku viziju o abortusu u svakoj pojedinačnoj zemlji; pravo na donošenje odluka treba da postane izričit zahtev većine.

- Neophodno je da pokreti žena zahtevaju odvojenost crkve od države i da rade na ukidanju dvojnog morala koji postoji u našim društvima.

(Priredila Staša Zajović, izvor: „Revista Mujer salud"

Zdravstvene ženske mreže Latinske Amerike i Kariba, 2001.)