„Monoteističke religije, rođene u društvu u kojem je dominirala androcentrička vizija, odabrale su da legitimišu patrijarhat i njegov antiženski moral", izbor iz knjige "Preteći znaci fundamentalizma i feministički odgovori" Grazielle Longoni u izdanju Žena u crnom Beograd 2006. g.

POLOŽAJ ŽENE IZMEĐU PATRIJARHATA I RELIGIJE

„Monoteističke religije, rođene u društvu u kojem je dominirala androcentrička vizija, odabrale su da legitimišu patrijarhat i njegov antiženski moral"

„Svet bi trebalo da sluša i taj glas (žena), da prihvati i taj pogled ako se želi započeti sa suočavanjem s problemima koji uznemiruju naše vreme"

Definicija pojmova

Povezaćemo pojmove religije i patrijarhata, nakon što smo im pokušali da odredimo smisao, u cilju shvatanja njihove uloge u okviru istorijskog kretanja koje je ženu u uslovima muške dominacije svelo na podređeno i drugorazredno biće.

a) Religija

Na osnovu latinskog korena glagola religare i religere, od čega dolazi reč, religija znači: iznova povezati, učvrstiti, osigurati, primiti poruku istine upućenu ljudskom biću koje živi u vremenu. Bog upućuje poruku, religija je prihvata i preuzima poruku, usidrava je u pripovest i prenosi je u nepromenjivom obliku iz generacije u generaciju, iznoseći na videlo njenu večnu vrednost.

Monoteističke religije (judaizam, hrišćanstvo, islam), kojima ćemo se baviti i koje ćemo pokušati da istražimo na planu strukture koja njima upravlja, uočavaju u Jedinom Bogu pošiljaoca poruke ljudskom biću koje je on stvorio, a u njoj je sadržan smisao postojanja ljudskog bića na svetu kao konačnog i smrtnog stvorenja, njegov izvor i njegovo konačno određenje, a ujedno upućuje i na put valjanog moralnog ponašanja kojim se može zaslužiti spasenje što pobeđuje smrt, namećući prvenstvo večnosti nad vremenom. Večnost, suština božanskoga, na taj se način oblikuje kao ono što upravlja, kontroliše, vodi svet i ljudsku egzistenciju, podvrgavajući ih riziku da postanu beznačajni i da se izgube u neshvatljivom nizu zbivanja.

Religija se predstavlja kao dogmatski korpus istine, predmet verovanja koje se živi kao izvesnost i kao praksa života osvetljenoga moralnim zakonom koji svoj osnov ima u samom Bogu.

Namećući se kao jedina čuvarica apsolutne istine, svaka je monoteistička religija po sebi isključiva; pretenzija da poseduje istinu dovodi, naime, do konfliktnih odnosa i ne favorizuje dijalog jer ono šta je različito od nje želi da svede na status manjine. Ekumenski susreti predstavnika različitih religija su tek izraz međusobne tolerancije utoliko što niko tu ne odustaje od apsolutnosti sopstvene istine.

Judaizam inauguriše monoteističku koncepciju božanskoga, koju je najavio Avram uputivši se na put prema obećanoj zemlji, u potpunosti se pouzdavši u Boga; hrišćanstvo priznaje judaizam, ali hoće da ga usavrši i nadmaši, zato što u sebi vidi punoću božanskog obećanja, koje je objavljeno u Starom Zavetu a dovedeno do potpunosti dolaskom Mesije u Novom Zavetu. Islam priznaje Avrama kao prvog monoteistu i prvog muslimana u doslovnom smislu reči, naime „podvrgnutog" Bogu, ali smatra da je Objava sadržana u Bibliji kompromitovana dvema prethodnim religijama. Da su judaizam i hrišćanstvo hteli ostati verni duhu Avrama, koji nije bio ni sledbenik judaizma ni hrišćanin, nego „musliman", onda bi se one ustvari otvorili novoj poruci koju je Bog uputio Muhamedu. Islam se sa svoje strane postavlja kao definitivno prevazilaženje prethodnih monoteističkih religija u tom smislu što se s Muhamedom, zadnjim prorokom, završava ciklus božanskih objava, a to je zapečaćeno Kuranom, Božjom rečju koja je postala Knjigom i namenjena vernicima da je recituju.

Judaizam i islam, obraćajući se narodima podeljenima na plemena koja lutaju po pustinji i često dospevaju u međusobne sukobe, prvenstveno se oblikuju kao religije Zakona i brinu se za definisanje pravnih i običajnih propisa kojima se moraju podvrgavati svi vernici; to važi naročito za islam, gde je najvažnije podvrgavanje božanskom Zakonu, budući da ljudsko biće ne može da shvati misteriju i planove Boga.

Hrišćanstvo, za koje se Božja Reč ovaplotila u Isusovoj osobi, koja je živela među ljudima deleći sa njima iskustvo patnje i smrti, daje, naprotiv, velik prostor teološkom diskursu, među ostalime i stoga što se u svom širenju srelo s grčkom filozofijom od koje će preuzeti teorijski instrumentarij za približavanje Božjoj tajni i božanskom nacrtu. Opravdano je pitanje o prirodi Boga koji je zbog ljubavi poslao svoga Sina, koji se žrtvovao na krstu i time iskupio ljudsko biće od prvobitnog greha i iznova uspostavio savez s Ocem. Taj intelektualističniji stav ne sprečava, međutim, proglašavanje nadmoći vere nad ljudskim umom, koji, budući da je ograničen, može delovati isključivo unutar konačnog horizonta iskustva i stoga nije u stanju da odgovori na ona zadnja pitanja što ih čovek postavlja u vezi svog porekla, svoje svrhe i smisla života; to su pitanja o smislu kojima se nauka n bavi ali koja ne mogu da se ne postavljaju.

Monoteističke religije prikazuju ljudsko biće, nezavisno od njihovih doktrinalnih razlika, kao stvorenje koje nije u stanju da samo sobom upravlja i da se prikloni dobru bez starateljstva vere, kojom na institucionalnom planu upravljaju rabini, sveštenici, uleme, ajatolasi i imami, sve muški likovi.

Istorijski se monoteizam prikazivao kao evolucija u načinu shvatanja božanstva, kao kvalitativni skok u odnosu na grubi politeizam, a ustvari je on otvorio put za netoleranciju, koja je dovela do stravičnih verskih ratova.

Dok je politeizam u oblasti božanskoga znano za žensko (božice) i muško (bogove), te stoga i pluralizam i razliku kao sopstvene izraze božanskoga, dotle je monoteizam otčitavao božansko na jednoznačan i isključiv način: Bog je jedan jedini i njemu se obraća isključivo kao muškarcu.

Monoteistički poredak zahteva dakle isključenje ženskoga iz oblasti svetoga, koja se, među ostalime, podudara s oblašću najvišeg stepena moći. To isključenje imalo je niz posledica na društvenom i antropološkom planu, u prvom redu u pogledu muško-ženskih odnosa i uloga muškaraca i žena.

Na socijalno-antropološkom planu monoteizam ustvari legitimiše i sankcioniše (koren je sacer, tj. sveto) androcentričku viziju i patrilinearni brak, gde se očinstvu daje prednost a muškarcima pridaje pravo kontrole i vlasništva nad ženskim telom, ženskom seksualnošću i onime što iz nje proizlazi: nad majčinstvom, nad decom.

Monoteizam nije izmislio patrijarhat, on ga je zatekao da deluje unutar društva i preuzeo ga je, opravdavajući ga: on se upisuje ustvari u onodobnu kulturnu tradiciju i posredstvom proroka, koji su sinovi te kulture, govori patrijarhalnim jezikom. Božanska poruka uokvirena androcentričkom vizijom koju deli zajednica kojoj je poruka upućena iskazana je dakle muškim jezikom. Na taj se način patrijarhat preoblikuje od slučajog istorijskog stanja u neprevladiv model zasnovan na božanskom autoritetu.

Upravo će to povezivanje patrijarhata i monoteističkih religija vekovima izazivati dramatične posledice po život žena.

Ta veza objašnjava zbog čega u objavljenim tekstovima (Biblija i Kuran) egalitarnu tendenciju, koja je nesumnjivo prisutna u spasonosnoj poruci što je Bog upućuje podjednako i muškarcima i ženama ukoliko su i jedni i druge njegova stvorenja, guši prevlast normativne postavke, na osnovu koje se međuljudski odnosi postavljaju u hijerarhijskom ključu, pa se ženi pridaje podređena uloga u odnosu na muškarca, čije je ona vlasništvo.

Istovremena prisutnost egalitarnosti i hijerarhijske koncepcije često dovodi do direktnog protivurečja između pojedinih tvdnji.

Dovoljno je navesti nekoliko primera:

- dvostruki izveštaj o stvaranju u Knjizi postanja, po jednom je žena Božje stvorenje koje je kao i muškarac stvoreno po Božjoj slici, a po drugom je ona drugorazredno stvorenje, koje proizlazi iz Adamova rebra;

- norme u Knjizi levita i Ponovljenom zakonu, koje propisuju kamenovanje preljubnice u suprotnosti su s Isusovim učenjem u Jevanđelju koji, ignorišući mojsijevski zakon, kaže prisutnim muškarcima: „Ko je od vas bez greha, neka prvi baci kamen";

- stihovi u Kuranu u kojima se tvrdi da su muškarci nadređeni ženama jer su prema Alahovoj volji jednu stepenicu iznad njih, a istovremeno i izričita tvrdnja da su muškarci i žene ravnopravni, gde se naglašava da je Alah za jedne i druge predvideo bezgraničan oprost i nadoknadu.

Jasno je da se s obzirom na ta protivurečna viđenja mora napraviti nekakav izbor, a svaki je izbor uvek ljudski.

Dvostrukost prisutna u svetim spisima nameće sledeće pitanje: Zbog čega je u prenošenju božanske poruke prevladao normativno-hijerarhijski aspekt usredotočen na primat muškosti, a ne etičko-ontološka instanca u kojoj je sadržana težnja ka jednakosti, gde se žene i muškarce stavlja na istu ravan utoliko što su i jedne i drugi Božja stvorenja, a spasonosna poruka upućena je i jednima i drugima?

Onaj prvi aspekt prevladao je zato što su monoteističke religije, rođene u društvu kojim je dominirala androcentrička vizija, odabrale da legitimišu patrijarhat i njegov antiženski moral. Tako su istorijski uslovljeni običaji i tradicija postali izraz božanske odluke kojoj nije dozvoljeno suprotstavljanje.

U monoteističkim religijama Bog će dakle govoriti na muški način zato što je dominntna kultura u vremenima proroka bila muška.

Kao što kaže bibličarka i teološkinja Marinella Perroni, ono što je preneseno i kodifikovano kao istina ustvari je ono što je legitimisalo jednu moć, mušku moć, koja, dakle, ostaje jedina baštinica svetoga i jedina instanca koja tumači objavu.

b) Patrijarhat

Pojam patrijarhata u svojem korenu sadrži latinsku reč pater, otac, i grčku reč arche, koja znači kako izvor, princip, osnov, tako i zapovedanje, gospodarenje, moć i vlast nad nekim ko posve pada pod dominaciju onoga koji se postavlja kao pokretač nekog posebnog procesa.

U našem slučaju otac se postavlja kao onaj koji, pokrećući i kontrolišući proces rađanja, poseduje potpunu vlast nad telom žene i dece i nad baštinom kojom garantuje preživljavanje članova svoje grupe.

Prema nekim istraživačima patrijarhat se afirmiše u neolitu (oko 4000. - 4500. pre Hrista), i to zahvaljujući otkriću poljoprivrede, počecima sedelačkog života i obrađivanju metala, čime je potisnuto prethodno matrilinearno društvo, koje je majku priznavalo kao temelj i kao direktno odgovornu za porodicu, tako da je imovina grupe nasledstvom prelazila njenim direktnim potomcima.

(Kada se govori o matrilinearnim društvima, to ne znači da se govori o matrijarhatu: nema matrijarhata, čak ni u matriliearnim društvima, jer majke nisu kao društvena grupa nikad dominirale očevima kao grupom).

Đudita Lo Ruso (Giuditta Lo Russo) pokazuje u svojoj knjizi Muškarci i očevi -  mračno muško pitanje kako je očinstvo kulturno stvoreno upravo zato da bi se muškarcima pridala neka uloga u rađanju.

Promene u toku neolita dovode do smanjivanja društvene važnosti žene; dokumenti te epohe nam pokazuju ženu koja je vezana za kuću, isključena iz proizvodnje i iz moći.

Muškarci su prisvojili proizvodni rad i žene su sve više lišavane svojih osnovnih funkcija koje su one uvek vršile, pronalazeći hranu i proizvodeći mnoge predmete neophodne za život grupe. Postepeno su one izgubile ugled. Porodicom je upravljao otac, a ženama su pripali poslovi suštinski vezani uz privatnu sferu domaćinstva (podizanje dece, briga o mužu, pripremanje hrane, itd.).

Prema feminističkoj antropološkinji Gerdi Lerner do afirmacije muške superiornosti došlo je pre nastanka urbanih civilizacija (3500.- 3000. pre Hrista); u starijim je društvima važnost koja se pridavala demografskom rastu i stvaranju radne snage dovodila do pojave otimanja žena, čija su seksualnost i reproduktivna sposobnost postale prvim zajedničkim plemenskim posedom. To objašnjava pojavu ratničkih kultura koje favorizuju mušku dominaciju.

Daljnji razvoj složenih urbanih društava (sumerskih, asirsko-vavilonskih) i rastuće vojno takmičenje još će više konsolidovati mušku nadmoć i otvoriće prostor za stratifikovano društvo u kojoj vojne i verske elite čine vladajuću klasu.

Patrijarhalnu porodicu usmerenu na to da garantuje muško nasleđivanje i na mušku kontrolu ženske seksualnosti instutucionalizuje i podržava država. Ženska seksualnost se određuje kao posed muškaraca, prvo oca, potom muža, a polna čistoća (devičanstvo) postaje važnim razmenskim dobrom.

Patrijarhalna kultura se brzo proširila i obuhvatila je mezopotamsko, persijsko i grčko područje, a u svakome od njih došlo je do daljnjeg smanjivanja uloge žene, tako da se nametnula slika žene kao one koja je posve poništena u svojoj ljudskosti, gotovo u potpunosti svedena na telo i na svoju biološku, seksualnu i reproduktivnu funkciju.

Ženu se poređivalo sa poljem i sve što je u njoj raslo pripadalo je muškarcu, njenom gospodaru.

Dakle, patrijarhalni zakon:

- uspostavlja vlast muškarca nad telom žene kao bitno seksualnim i reproduktivnim telom (telo-stomak);

- strogo ograničava prostor što ga žena sme posećivati i na kome sme da obitava (unutrašnjost kuće), kretanje (kada i kako sme da izađe iz kuće i kuda sme da ide), prirodu delatnosti koje joj pripadaju (one delatnosti koje se mogu obavljati u kući u prilog porodice, a ne proizvodni rad izvan kuće);

- definiše sferu koja pripada isključivo muškarcima: to je sfera reči, kretanja i proizvodne delatnosti.

Religija i filozofija sankcionisale su i legitimisale ovaj zakon, davši mu mnoštvo opravdanja, kako na ontološkom planu, tako i na doktrinarnom planu, opravdanja koja su dozvolila svaku vrstu nasilja protiv žena i označila to nasilje kao vid korišćenja muškog prava a ne kao zloupotrebu.

Žena bi po svojoj prirodi trebala da bude jedno nesavršeno biće, slabo, nedostatno, bestidno i nedostojno (niži stepen na ontološkom planu -  Aristotel i crkveni oci pitali su se da li žena uopšte ima dušu).

Ženu se takođe smatralo odgovornom za izgon Adama iz Edena usled njene moralne slabosti. Ta zlokobna sila žene čini muškarca slabim i to je ono što u patrijarhalnom društvu ne može da se toleriše. Onda se kaže da je snaga žene tek plod njenog odnosa sa đavolom i magijskih umeća koja je stekla u ovoj svetogrdnoj povezanosti sa zlom, umeća koja joj omogućuju da muškarca dovede doneke vrste parališuće zatravljenosti koja ga ostavlja lišenog snage.

Tako se opravdava demonizacija ženskog tela koja će opravdati svaki vid isključivanja i nasilja nad ženama.

Korisno je da se naglasi kako je patrijarhalni mentalitet imao (a ima još i danas) solidne osnove u zapadnoj kulturi, a u toj kulturi otkriveni su um, filozofija i demokratija; ne sme se dakle misliti da je taj mentalitet tek svojstvo istočnjačke kulture.

U grčkom je svetu žena isključena iz polisa, područja javnosti nastanjenog muškarcima gde govori Logos, koji izražava racionalnost sposobnu za uzdizanje iz beznačajnosti posebnosti i za mišljenje univerzalnoga koje se iskazuje u regulativnom zakonu grada i u pojmovima koji strukturiraju argumentaciju.

Ženu se, naprotiv, ograničava na područje oikosa, privatnog prostora kuće i porodice, gde ona živu u doticaju sa telima koja su joj poverena na brigu, sa telima dece i muža, pružajući im olakšanje u bolesti, tešeći ih u žalosti, garantujući im svojim brižnim, hitrim i angažovanim prisustvom materijalno i duševno blagostanje. U tragičkom mišljenju stalno srećemo sukob ženskog s muškim principom (Antigona protiv Kreonta, Medeja nasuprot Jasonu), između zakona srca i krutog zakona polisa koji ne zna za milosrđe i koji pravednost brka s interesima države.

Žena je, nadalje, povezana s tamnom materijom, sa zemaljskim svetom strasti i emotivnog života, s jednim nižim, noćnim, opasnim i apsolutno „drugačijim" svetom u odnosu na muški, dnevni, duhovni, sređeni i racionalni svet.

Filozofija sa svoje strane tematizuje i uzdiže bestelesnu umnost, koja je posudila telo, prostor ograničenosti, oskudice, konačne egzistencije, života koji se izražava i kao osećanje, nagon, strast (Platon će reći da se filozof mora osloboditi tela, tamnice duše, kako bi mogao da posmatra čistoću sveta ideja).

Obestelesujući se, zapadnjački um se s vremenom oblikuje u projekat dominacije nad prirodom i svetom, posredstvom tehnike koja svime manipuliše i posredstvom ratovanja, drugog sredstva koje čoveku stoji na raspolaganju u cilju ostvarenja sna o svemoći.

Žensko znanje i ženska mudrost stečeni u iskustvu blizine, kontakta i odnosa s pojedinačnošću individue koja se uvek najavljuje telom nemaju mesta u muškom svetu koji je uvek slavio mitove o junaštvu, o hrabrom ratniku, o žudnji za moć.

Ono „znanje tela" i „mudrost emotivnih odnosa" ostaće zatvoreni u domaću i porodičnu oblast, neće se uključivati u opštu ljudsku kulturu, neće postati baštinom i saznanjem koje bi služilo za svačiju dobrobit, budući da će se pobrkati sa prirodnom sklonošću žene žrtvovanju, odricanju, odustajanju od sebe, sklonošću koju poseduje samo žena i koja se stoga odnosi samo na nju i na njen način postojanja.

Prosvećenost, za koju se tvrdi da je toliko snažno promovisala slobodu, jednakost, demokratiju i univerzalna ljudska prava, takođe se ne udaljava od te linije mišljenja koja ženu ograničava na privatnu sferu porodičnih odnosa. Kada tematizuje razliku u odnosu na muško, onda ona određuje ženskost kao komplementarnost zasnovanu na dubokoj asimetriju među polovima, što reprodukuje -  mada u suptilnijim i potcenjivanja lišenim formama -  uobičajenu hijerarhiju i uobičajeno razdvajanje privatnoga od javnoga. Evo što o tome kaže Rousseau (Ruso) u Raspravi o izvorima i osnovima nejednakosti:

„Kako da zaboravim onu dražesnu polovinu republike koja usrećuje drugu polovinu i koja svojom blagošću i mudrošću održava mir i dobre običaje? Ljupke i vrle građanke, sudbina vašeg pola uvek će biti ta da upravlajte našim polom. Mi srećnici, kada se vaša čedna moć, koja se vrši isključivo u bračnoj vezi, potvrđuje na slavu države i za javnu sreću!... Ostanite dakle uvek onakve kakve jeste, čedne čuvarice običaja i slatke poveznice mira; nastavite da u svakoj prilici činite važećima prava srca i prirode u prilog dužnosti i vrline."

Žena između emancipacije i oslobođenja

Vekovima je žena trpela a i danas trpi, u otvorenim ili manje vidljivim oblicima, nasilje patrijarhata.

Religija je veoma odgovorna za položaj žena, više od bilo koje ženomrzačke ideologije, jer se ona odnosi na oblast svetoga, oblast koja nudi utehu u boli i patnji, koja odgovara na potrebu za pomoći i zaštitom, koja daje sigurnost pred tragičnim iskustvom smrti i koja daje odgovore tamo gde ih ljudski um ne može da pronađe.

Čitajući božansku poruku u patrijarhalnoj optici, religija je naučila ženu da sluša, da prihvata svoj podređeni i podanički položaj, da oprašta onima koji je zloupotrebljavaju, da odustane od svojih snova kako bi se isključivo posvetila porodici, da umrtvi svoju seksualnost, čineći je na taj način nevoljnom saučesnicom i saveznicom onih koji je negiraju i lišavaju prava da postoji kao subjekt.

Nametnula joj je moral odricanja, moral stidljivosti koji kažnjava i ukida njeno telo, moral koji uzdiže pasivnost i poniznost na rang najviših vrednosti, a to je moral koji guši svaki nagon za pobunom. Dovela ju je do toga da veruje kako je majčinstvo najautentičniji i najodgovorniji način ostvarivanja seksualnosti, jer nije usmerena na sterilni i sebičan užitak, koji je po svom karakteru dijaboličan, nego na velikodušno stvaranje života koje je prema božanskom nacrtu nastavak stvaranja sveta.

Slavljena kao podređena supruga i darivalačka majka, žena je zatvorena u kuću da rađa decu i da služi mužu, učinjena je nesigurnom i onemogućeno joj je da sledi drugačije puteve potrage za sopstvenim talentima i ostvarenja sebe kao osobe.

Kad je žena stekla svest o kulturnim izvorima svog položaja obeleženog nehumanom negacijom, započeo je proces njene emancipacije, koji je urodio dobivanjem prava na državljanstvo. Angažovana u zalaganju za dosezanjem pravne jednakosti s muškarcem, žena je često gubila iz vida sopstvenu razliku u odnosu na muškarca, razliku koja predstavlja drugu mogućnost ljudskoga.

Mnoge emancipovane žene tako i danas teže jednoj ženstvenosti koju su muškarci oblikovali po uzoru na muškost, a to izravnavanje osiromašuje ceo svet. Žene su danas izašle iz kućne privatnosti i ušle u politiku, služe u vojsci, zauzimaju rukovodeća mesta u privredi, na jednak način kao i muškarci, tako da se kaže da žene koje obavljaju važne funkcije „nose pantalone".

Misao razlike koju je oblikovala feministička refleksija ima zaslugu što je denuncirala dvoznačnost emancipacije i što je insistirala na nužnosti oslobađanja od muškog modela, kako bi se dohvatilo i koristilo onu drugost koju žena nosi ukoliko je polno različita od muškarca. No, koje bi sadržaje poprimila ta razlika koja bi mogla obogatiti svet nove etike? Odgovori su različiti.

Poneko insistira na specifičnosti majčinske funkcije (S. Firestone) shvaćene ne samo kao biološke činjenice nego kao delatnosti koja je od suštinske važnosti za ljudski život, bogate moralnim i intelektualnim sadržajima različitima od onih muških, sposobnima da omoguće bolji društveni poredak, zasnovan npr. na strpljivom posredovanju koja uspostavlja dijalog umesto sukoba, koji često može da dovede do nasilnog napada na drugoga.

Poneko smatra neophodnim da se obnovi majčinski simbolički poredak (L. Muraro), koji znači da se stavimo u doticaj s našim početkom u telu majke, kojoj dugujemo telesni život, ali i duševni život posredstvom usvajanja jezika, te da svet rekonstruišemo kao krug tela i reči. Odnos sa simboličkom majkom, kojim se mišljenje objedinjava sa telesnošću i čuva sećanje na početak, mogao bi da se iskaže kao sposobnost ženskoga da u društvenom telu afirmiše primat komunikacije nasuprot primatu nasilja i sile.

Lično se osećam bližom refleksiji C. Gilligan koja u ženi uočava jedan modalitet rasuđivanja zasnovan na etici odgovornosti prema drugima i na negovanju odnosa. Ta etika proizlazi iz svesti o tome da nisu apstraktne norme nego povezanost među osobama ono iz čega se rađa priznavanje uzajamne odgovornosti i uvid u nužnost da se odgovori na potrebe drugih. Ona se očituje u stalnoj potrazi za nenasilnim razrešavanjem sukoba, u angažovanom slušanju razloga jednih i drugih, koje se posmatra kao subjekte koju sudeluju u mreži odnosa koja obuhvata i jedne i druge. U etici nije dovoljno da se sudi, nije dovoljno da se poziva na univerzalne vrednosti, jer bi se u tom slučaju rizikovalo da se izgubi u neplodnom suprotstavljanju prava drugim pravima, već je neophodno da se razume drugoga, a taj drugi nikada nije apstraktan entitet; to u osnovu govori etika brige, čije je osnovno osećanje empatija.

Istorijsko iskustvo žena omogućilo im je da se kreću u ovom horizontu što ga stalno nastanjuje prisustvo drugoga, u krvi i mesu, i u tome je možda razlika.

Nositeljke znanja koje ne zanemaruje telo, znanja koje je stečeno u doticaju, u brizi za odnose i u odgovornosti shvaćenoj kao sposobnosti da se odgovori drugome, žene su pozvane da oslobode svoju pojedinačnost i da je uvedu u svet kao izraz jedne druge mogućnosti ljudskoga, gde se veruje u vrednost susreta. Svet bi trebao da sluša i taj glas, da prihvati i taj pogled, ako se želi započeti sa suočavanjem s problemima koji uznemiruju naše vreme, i ako se želi prevazići tragično suprotstavljanje prijatelja i neprijatelja, koje je oduvek dominiralo hegemonijskom muškom kuturom, dovodeći do stravičnih posledica.

Ne mislim da se ta razlika treba uspostaviti samo kao intersubjektivni metod unutar neke isključivo ženske grupe, koja bi bila sama sebi dovoljna i koja bi se koncentrisala na sebe samu; to bi mi izgledalo kao da svoju ženstvenost živim u isključivo defanzivnom obliku, u obliku suprotstavljanja zasnovanoga na detinjastoj ubeđenosti u sopstvenu svemoć.

Volela bih da svet u kome zajedno žive muškarci i žene postane sposoban da čuje i prihvati onu drugu pripovest, žensku istoriju, koje nas je patrijarhat lišio i još uvek lišava, osiromašujući naše živote i stalno ih dovodeći u opasnost, patrijarhat koji još uvek preživljava u religijama, u podeli socijalnih uloga i u raspodeli moći.

Graziella Longoni