Mali pojmovnik sekularizma Koalicije za sekularnu državu Srbije u okviru akcije pod sloganom „Stop klerikalizaciji"..

1. UVOD

U Ustavu Republike Srbije, u članu 11, država se definiše kao svetovna  (sekularna, laička) i navodi da su crkve i verske zajednice odvojene od države, kao i da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna.

Uprkos tome, pod uticajem tradicionalnih crkava i verskih zajednica, a pre svega Srpske pravoslavne crkve, koje su zauzele vakuum koji je ostavila neuspešna država, javni prostor u Srbiji je sve više oblikovan religioznim simbolima i religioznim sadržajima, a sekularizam se sve više demontira i pretvara u klerikalizaciju društva i države.

Reagujući na ovu pojavu, Koalicija za sekularnu državu, koju čine aktivistkinje i aktivisti civilnog društva, pre svega organizacije za mir i ljudska prava, autonomne ženske grupe, eksperti i ekspertkinje u oblasti pravnih i humanističkih nauka, aktivisti i aktivistkinje političkih partija građanske orijentacije, pokrenula je niz aktivnosti pod sloganom „Stop klerikalizaciji".

Brošura koja je pred vama   sastavni je deo tih aktivnosti i predstavlja pokušaj da se pomoću pojmova koji se vezuju za svetovnu državu, čitaoci i čitateljke upoznaju sa vrednostima sekularizma, jedne od ključnih tekovina modernog doba.

2. ETIMOLOGIJA

Prema rečniku stranih reči i izraza M. Vujaklije, u našem jeziku se reči sekularizacija, sekularizam, sekularno.., koje potiču iz novo-latinskog, prevode rečima: posvetovljavanje (pretvaranje nečeg crkvenog u svetovno), svetovnost, svetovno.

I reči iz grčkog jezika, kasnije preuzete u novo-latinskom, kakve su: laik, laički, takođe se prevode rečima: svetovnjak (svetovno lice koje nije sveštenik),  narodni, pučki, svetovni.

Sam pojam sekularizam (svetovnost), skovao je engleski filozof George Jacob Holyoake ( Džordž Džejkob Houliouk).  Pod ovim pojmom se podrazumeva pokret koji se zalaže za   umanjivanje značaja religije u javnom životu, za odvajanje crkve od države i za slobodu mišljenja. Takođe, sekularizam ne dopušta uspostavljanje državne religije ili favorizovanje jedne religije  nauštrb druge.

Iako se reči: sekularizam i laicizam, koriste kao sinonimi u našem jeziku, neki smatraju da se radi o dva različita pojma.

Jean Bauberot (Žan Bobero)  predlaže sledeću definiciju koja se odnosi na procese sekularizacije i laicizacije: sekularizacija znači relativan i progresivan gubitak društvenih i individualnih povlastica koje su pripadale svetu religija u korist zajedničke kulture, dok laicizacija uključuje razmatranje mesta i društvene uloge religije na institucionalnom planu. Dakle, društvo bi bilo sekularno, a država laička. Mi ćemo ipak koristiti te termine kao sinonime.

3.   KRATKA   ISTORIJA

Sekularizacija (posvetovljenje, podržavljenje), najpre se vezuje za oduzimanje crkvene imovine od strane svetovne vlasti, na svim etapama razvoja (od Franačke države do XX veka) i njeno pretvaranje u državno vlasništvo. To je bio način ograničavanja materijalnih privilegija, pre svega katoličke crkve, oslobađanja vlasti od tutorstva crkve i jačanja državnih finansija na račun prihoda sveštenstva.

Sekularizacija ili posvetovljenje života, u vreme kasnog Srednjeg veka, orijentisana je na razum i iskustvo, a uporište nalazi u emancipatorskim filozofijama humanizma i renesanse, racionalizma i empirizma, te najzad, prosvetiteljstva. Zatim su politički poslenici podstakli mišljenja o odvajanju društva od religije i njenih raznorodnih institucija.

Vrhunac praktičnog razdvajanja religijskog i političkog, bila je Francuska revolucija (1789-93), nakon koje je etablirana sekularna (svetovna) država, kao negacija srednjevekovne države koja je počivala na teološkim učenjima.

U toku XIX i XX veka, sekularizacija je delimično ili potpuno sprovedena u nizu zemalja. Niz poslova koje je obavljala crkva prešao je u nadležnost države ili javnih službi. Školsko obrazovanje je oslobođeno od svakog religioznog elementa i uticaja crkve. Danas postoji više sekularnih država, uključujući i neke unutar islamskog sveta.

Sekularna društva se razlikuju po svom odnosu prema religiji i politici, pa se tako govori o radikalnom sekularizmu (Francuska), gde se isključuje svako mešanje političkih vlasti u unutrašnje poslove crkve, ali i bilo kakav uticaj crkve na javni prostor.

Nešto drugačiji je sekularizam u SAD, gde je proglašeno odvajanje crkve od države i garantovani su nemešanje države u religije i sloboda praktikovanja vere, ali se u ustavu referiše na Boga, kao zajedničku tačku svih religija.

Treći model sekularizma, jeste onaj koji poznaje Turska. U njenom ustavu    navodi se  da je islam državna religija, proglašava sloboda savesti i veroispovesti, ali se političke vlasti mešaju u religiju i mogu da propisuju pravila koja se tiču religije.

4.   SVETOVNA   DRŽAVA

I   Principi (prema ideji laičnosti francuskog filozofa H.P.Ruiza)

Ustavna država zapadnog tipa počiva na vrednostima slobode, jednakosti, bratstva, individualnosti i punog poštovanja dostojanstva čoveka, na nepovredivosti privatne svojine i principima demokratije i podele vlasti.

Laičnost (svetovnost) jeste izvorna afirmacija naroda, kao društva slobodnih i jednakih građana koji se ne potčinjavaju nijednom prisilnom verovanju i samim tim, predstavlja odgovor na potrebu uvažavanja pomenutih vrednosti i principa.

Svetovna emancipacija se temelji na autoritetu nauke i naučnoj slici sveta, na filozofskoj kritici, racionalnoj misli, slobodi umetničkog stvaranja i na kulturi uopšte.

Svetovnost takođe počiva na slobodi savesti koja ima istu važnost za sve i omogućava građanima da izaberu svoj duhovni ili religijski život, kao i na jednakopravnosti svih opcija, od kojih država ne privileguje nijednu (jednakopravnost uverenja).

Svejedno da li je neko vernik/ca, monoteista ili politeista, slobodan mislilac ili mistik, ateista/kinja čije se temeljno uverenje razlikuje od onog koje nadahnjuju religije, svi oni treba da uživaju jednaka prava. Nijedno od tih uverenja ne može da pretenduje na nadmoć nad drugim uverenjima. Sloboda nije ništa više verska nego što je ateistička: ona je naprosto sloboda da čovek ima religiju ili da je nema, odnosno da usvoji ateistički humanizam ili humanizam verskog tipa.

To znači da nijedno duhovno uverenje ne sme da  uživa  priznanje ili materijalne i simboličke povlastice koje bi ugrozile tu jednakost.

Država je suzdržana ili načelno neutralna u odnosu na konfesionalne uticaje. Međutim, ni vernici, ni ateisti neće biti žigosani ili etiketirani u svetovnoj državi zbog svojih ličnih uverenja. Razlog postojanja svetovne države se sastoji u propagiranju onoga što je zajedničko svim ljudima, a ne samo pojedincima.

Svetovna je ona politička zajednica u kojoj se svi mogu prepoznati, a gde je odnos prema religiji privatna stvar. To znači da laički ideal afirmiše i ideju o podeli na ono što je zajedničko svima i na ono što proizlazi iz individualne slobode, dakle iz privatne sfere. Po tome je ideja svetovnosti bliska ideji demokratije, jer u određenom smislu upućuje na ideju suverenosti građanina nad samim sobom, istovremeno ukidajući mogućnost povlašćenosti bilo koje religije ili filozofske doktrine. To znači da se izbegava pretenzija neke religije ili uverenja na monopol nad istinom.

Čovek u procesu socijalizacije usvaja različita duhovna uverenja (verska, ateistička, agnostička). Društvo tako postaje pluralno, a pluralnost isključuje nametanje nekog uverenja svima i podrazumeva takvo  uređenje sveta koje uvažava jedinstvo u mnoštvu različitosti na principima tolerancije.

Poznato je da kada su religije dominantne u javnom prostoru, onda one gube na svojoj duhovnosti. Opet kada su potisnute, one trpe nejednakost, koja proizlazi iz postojanja jedne službene ideologije. Stoga, svetovni poredak sprečava da jedna veroispovest postane javna norma i za sebe osigura dominaciju nad društvom, ali istovremeno omogućava slobodno izražavanje svakog duhovnog opredeljenja u javnom prostoru, ali ne i njegov uticaj na taj prostor. Tako svetovnost postaje i načelo političkog prava koje se izražava oslobađanjem celokupne javne sfere od svakog uticaja  religije ili neke ideologije. Time se čuva javni prostor od komadanja na više zajednica i više konfesija, a ljudima se omogućuva da se u njemu prepoznaju i okupe.

Obrazovanje u svetovnoj državi ima za cilj da kod pojedinca razvije samostalno, a ne kolektivno mišljenje, kao i kritički duh, dok naučne teorije i naučne discipline ne smeju biti predmet manipulacije od strane bilo koga. Dogmatski stav takođe nije prihvatljiv, kao ni isticanje religijskog verovanja, prozelitizma (nametljivo nastojanje da se ljudi prevedu u određenu veru) ili ateizma.

Humanističke studije treba da uključuju i dela nadahnuta religijama, kao svedočanstva o određenom načinu razumevanja sveta, ali nipošto kao primere naučnih teorija u kojima je sadržana istina.

II   Konkretna primena principa: francuski model

Navodimo francuski model, ne samo zbog velike tradicije sekularizma u Francuskoj, nego zato što taj model najdoslednije i najjasnije provodi principe sekularizma.

a) na zakonodavnom nivou

Ustavom se proglašava da je država laička (svetovna) i da je crkva potpuno odvojena od države, odnosno političko-administrativna moć od religijske moći.

Odgovarajućim zakonom se uvodi princip neutralnosti i nemešanja države u crkvene stvari i odvajanje religioznih institucija od države.Verovanje se tiče privatnog domena, što podrazumeva da te institucije ne mogu imati uticaj na javni prostor, ali se isključuje i svako mešanje političkih vlasti u unutrašnje poslove crkve. Država ima uticaj na vernike samo kada se pojavljuju u svojstvu građana. To znači da verska pripadnost nikoga ne može da oslobodi poreza ili krivične odgovornosti. Važi i obrnuto: vernik (ali samo kao građanin) ima pravo glasa i pravo da bude biran. Vernik koji je ministar ne može svoju versku pripadnost da ističe na javnim mestima. Isto tako verski simboli ne mogu biti isticani na javnim mestima i javnim zgradama, kako bi se sačuvale univerzalne vrednosti i simboli zajednički svima. Takodje se garantuje i sloboda veroispovesti i jednakost i ravnopravnost svakoj religiji na teritoriji države.

Iako zakon ne izvodi svoj legitimitet iz saglasnosti sa religioznim propisima/ pravilima i najčešće je udaljen od njih, ponekad se može dogoditi da sadrži neke paragrafe koji su u vezi sa religioznim propisima.

Zakonom se istovremeno brani pravo svakog građanina da se suprotstavi nekom religioznom pravilu koje je u suprotnosti sa javnim poretkom, posebno sa pravima i slobodama pojedinca.

Za predsednika republike, premijera i ministre, kao državne službenike izabrane na određene dužnosti, vredi da ne mogu da imaju religiozne oznake kada predstavljaju državu (javni prostor treba da ostane neutralan).

Ni deca, učenici, učitelji/ce u osnovnim i srednjim školama, te javni službenici, kada su u kontaktu sa javnošću, tj. kada predstavljaju svetovnu državu, ne mogu da nose izričite simbole religija (krst, jevrejsku kipu, feredžu, mahramu i sl.).

Država garantuje pravo svim građanima da religiozne oznake nose u svakom drugom prostoru, koji ne simboliše državu, tj. na ulici, na poslu itd. Ovim su zaštićena i garantovana prava svih građana, kao i onih koji ne ispovedaju ni jednu religiju da zbog toga ne budu proganjani.

Veronauka se ne predaje u državnim školama, ali se ni ateizam ne propagira.

Država ne daje pare, niti subvencionira religije. Država plaća svoje činovnike tj. one koji su zaduženi za opšte dobro i javne službe, a ne sveštenike, budući da oni postoje u odnosu na verovanje, koje je privatna stvar.

Rođenje deteta, sklapanje braka, smrt upisuju državni službenici u opštini, umesto sveštenika koji su to ranije činili.

Religiozne ceremonije (venčanje, pogreb) nemaju zakonsku vrednost i ne mogu imati pravne posledice, ako se prethodno ne izvrši upis od strane civilnih vlasti.

Stanovništvo se ne popisuje prema veroispovesti.

Uprkos tome što postoji tolerancija svih religija od strane države i jednakost svih veroispovesti, kada su neki religiozni propisi u suprotnosti sa državnim ( napr. ako neki kult podrazumeva ljudske žrtve), takve religije će biti progonjene.

b) na sudskom nivou

Građanima se sudi nezavisno od njihovih religioznih uverenja.

c) na izvšnom nivou

Vršenje političke vlasti nije uslovljeno niti uvažavanjem religioznih propisa, niti uvažavanjem nadležnosti neke religiozne grupe.

5.   S V E T O V N A   D R  Ž A V A   N A   S R P S K I   N A Č I N

a) na zakonodavnom nivou

Ustavom je proglašeno da je država svetovna, da su crkve i verske zajednice odvojene od države, te da se ni jedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna. Zakonom se jamči pravo na slobodu savesti i veroispovesti i ističe da su crkve i verske zajednice nezavisne od države i jednake pred zakonom. Verovanje, međutim,  nije privatna stvar, jer se dopušta  javno ili privatno ispoljavanje verovanja ili verskog uverenja učestvovanjem u bogosluženju ili obavljanjem verskih obreda...

Zahvaljujući takvom zakonskom rešenju, u praksi se događa sledeće: inauguracija predsednika opština je praćena verskim ritualima; zgrade skupština opština se koriste za crkvene manifestacije; verski praznici i krsne slave dobijaju državni, javni karakter; vladajuće i opozicione partije javno obeležavaju krsne slave; predstavnici vlasti (ministri,predsednik i dr.) ističu svoju versku pripadnost i prisustvuju verskim obredima kao predstavnici države; tzv.Srpska nova godina se slavi u organizaciji države i novcem svih građana; osveštavaju se gotovo sve javne ustanove; vojska učestvuje u crkvenim manifestacijama i obratno; crkveni velikodostojnici učestvuju u državnim pregovorima (na pr. o Kosovu); verski obredi se obavljaju u nekim vaspitno-obrazovnim ustanovama (Zaječar); jača verska propaganda sa javnog servisa i nekih gradskih i opštinskih televizija; klerofašistički i fundamentalistički lideri  imaju svoje redovne tribine na državnim fakultetima (Mašinski i Pravni fakultet u Beogradu).

Državni službenici mogu da imaju religiozne oznake i kada predstavljaju državu.

Učenici državnih škola, te učitelji/ce kada su u kontaktu sa javnošću, takođe mogu da nose bilo koje religiozne oznake.

Država može materijalno da pomaže crkve i verske zajednice, pa se u budžetu predviđaju sredstva za zdravstveno i penzijsko osiguranje sveštenika, odnosno verskih službenika.

Crkve i verske zajednice mogu biti oslobođene, potpuno ili delimično, plaćanja poreza u svim svojim delatnostima i ne moraju da izdaju račune za usluge koje obavljaju.

Verska ravnopravnost se ne poštuje budući da se daje primat Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, na štetu manjih konfesionalnih zajednica i verskih organizacija.

Veronauka se predaje u državnim školama osam godina, a Bogoslovski fakultet je vraćen u sastav Beogradskog univerziteta.

Stanovništvo se popisuje i prema verskoj pripadnosti, a i u pristupnicama nekih stranaka postoji pitanje o veroispovesti.

b)   na sudskom nivou

Uveden je imunitet za  poslenike crkava i verskih zajednica kada sa propovedaonice govore bilo šta jer po zakonu ne mogu biti pozvani na odgovornost za postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti. Takođe se izbegava pravično suđenje i presuđivanje  crkvenim službenicima za seksualne delikte (slučaj vladike Pahomija).

c) na izvršnom nivou

Za izvršenje pravosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica država pruža odgovarajuću pomoć, na njihov zahtev, što uključuje mešanje crkve i države.

Zakon omogućava da pre donošenja propisa o vraćanju imovine, državni organi i organi lokalne samouprave ustupe na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove crkvama i verskim zajednicama (očigledna diskriminacija građana).

Tako je sada, a na nama je da biramo da li želimo francuski model svetovne države ili možda teokratsku državu, kakva je na primer iranska!

Literatura

Henri Pena Ruiz, Što je laičnost, Politička kultura, Zagreb 2004.

dr Anđelko Milardović, Sekularizam i religiozni fundamentalizam, Tribina, Vjesnik on-line, 2007.

Nermina Šačić, Javni prostor bez prava prvenstva, Zeničke sveske, 2006.

Marieme Heli Lukas, Fundamentalizmi danas-demokratski i feministički odgovori, Žene u crnom, Beograd i Žene i

društvo,Sarajevo 2007

dr Josip Sabol, Teološki osvrt, Glas koncila, 2005.

Enciklopedija Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, Zagreb

Slobodna enciklopedija Wikipedia, Francuska redakcija

Rečnik stranih reči i izraza Milana Vujaklije, Beograd.

Sekularizam i žene, Žene u crnom, Beograd, 2007.

Izdavač:Koalicija za sekularnu državu

Uredila: Snežana Tabački

Saradnice/ci: Lino Veljak, Staša Zajović, Miodrag Kapetanović